Устанимо
Ми живимо у мору заблуда
појела нас тама велике дубине,
ово је вријеме хљеба и игара,
духовно смо пали,
пали са висине.
Куда нас то воде, шта нам то казују
неки чудни знакови покрај слијепог пута?
Да ли нам то говоре да смо залутали,
наша лица постају све више забринута.
Устанимо, отворимо очи,
просвијетлимо знањем истински пут у мраку,
нека за нама ходе генерације нове
и нека се не зауставе на нашем кораку.
Аутор: Рајко Јотановић
Уништено дјетињство
Сузе лију, а груди јој раздире огромна бол. Сјећања навиру. Све се враћа и чини јој се да ју боли хиљаду пута више него тај дан.
Сјећа се мале дјевојчице како клечи у шуми са рукама на ушима само да не чује крик своје мајке и страшне јауке. И брат јој је погинуо, то је све што зна. Њен велики брат који је увијек био ту за њу и који ју је увијек чувао од свих и савјетовао ју. Почиње и она да вришти. Тек тад постаје свјесна. Не може плакати од бола. Схвата да мора бити прибрана због мајке. Спушта руке и враћа се кући одакле се чује плач и проклињање.
Данас, након толико година коначно је добила писмо од њега. Било се загубило у војсци. Брат јој је писао дан прије смрти. Отвара га уз пригушене јецаје и ријеку суза.
Гризла ју је савјест што је наставила са животом и била срећна без њега. Он јој је написао: „Ако ми се нешто деси, буди јака због маме и тате, али ни случајно немој да одустанеш од својих снова, нити да престанеш бити срећна због мене. Молим те уживај да бих ја негдје горе, ако и постоји то мјесто, нашао мир. Увијек ћу пазити на тебе. Воли те твој брат.“
Ово писмо, колико год забољело, је управо оно што јој је било потребно, а његове ријечи вриједе за све.
Аутор: Јована Милијаш
Писмо Принципу
Ето Гаврило, навршава се већ сто година од догађаја којим си заувијек, неповратно промијенио свијет. Изашао си тог дана у Сарајеву као голобради дјечак и покушао да једним метком ослободиш Балкан страшне тираније. Младост – лудост, тако кажу. Међутим, ја за тебе могу само рећи младост – храброст!
Колико ти година бјеше тад, Гаврило? Двадесет, ако се не варам. У тих својих двадесет година, скупио си више храбрости и пожртвованости него што већина нас уради за читав живот. И ти си, прије него што си постао народни херој и свјетски непријатељ број један, био дијете. Играо си се на ливадама Обљаја и уживао у својој дјетињој слободи. А онда си порастао и видио и доживио све патње свога народа под туђинском чизмом. Сањао си земљу у којој бисмо сви могли да живимо у слози, без подјела и без стране руке да нас води. Сви ми то сањамо, мој Гаврило, али само си ти имао смјелости и само си се ти усудио да тај сан покушаш да оствариш! Вјеровао си у боље сутра и узео два живота да спасиш милионе, а на крају си ти највише платио. Дум, дум, дум… Све је у секунди било готово, а опет, тек почело. Повукавши обарач, сам си себи потписао смртну пресуду. Ухапшеног, осуђеног и изданог су те оставили да трунеш у каљужи самоће и мучења, и да напослијетку, умреш у туђини.
Вријеме стоји, све остало брзо пролази и мијења се, па тако и успомена на тебе. Данас покушавају једног занесеног дјечака, душе чисте и храбра срца, да прогласе терористом. Дјечака, који није могао да поднесе да његову земљу странци кидају и носе, па се одлучио на потез очајника. Е, богами, неће! Сад је ред на нас да ти се одужимо и изборимо за тебе. Јуначе, борче, дјечаче, не дамо те!
Аутор: Милан Паликућа
Крик
Ноћ ми је хартија, а тишина мастило.
Харон се зовем. Доживотни сам лађар Ахерона, ријеке боли, и свједок да и најтиша патњаима свој крик.
Ходите к мени смртници, прија ми топлина ваших лешева. Зар не видите како су глупе ваше судбине? Кроз јецање и кајање слушам шапат времена, шапат ваших крикова, шапат страха. Плашите се смрти, а требало би да се плашите заборава.
О, силни богови, зар нико међу вама није достојан да преузме моја весла? Досадиле су ми ове сјене, сјене искривљених лица и тужна погледа. Мртав је живот мој.
Годинама сам сањао исти сан, да сам вјетар заплетен у крошњама маслина, који непримјетно игра, мрсећи косе нимфи, и љубећи им нага рамена у вријеме кад се доконо купају у тракама Сунца. Само је лишће одавало моју присутност, а онда сам опет постао свјестан пакла, и ужаснут бројношћу његових душа, схватио сам бесмисао човјековог постојања.
Само су трагови опстали у теби, трагови живота и нечега што је у откуцају свога бића знало да је човјек, а ипак занемаривало то сазнање.
Смртниче, кад ступиш ногом на праг Хада, запитај се, јеси ли икада живио?
Аутор: Милош Ђекић