Котор Варош је мало мјесто, ушушкано у лијепој природи. Данас се развија у индустријски градић и све више губи оно „варош“, а поприма нешто урбаније обрисе. У близини ове вароши постоји један небрушени и неискориштени дијамант природе. У Европи би од тога направили атракцију и туристичку дестинацију. Нису џаба Аустријанци изнад пругу направили како би дрвеће извлачили и да су мало дуже владали, можда би и какво љетовалиште направили. Хвала Богу да нису, јер данас не бисмо имали „парк из доба Јуре“.

 

 

 

 

 

 

 

Те природне љепоте водопада Скакавац I и Скакавац II, предјели са богатством биљног свијета ушушкани тако близу, олакшали су нам одлуку гдје ићи на други омладински „лет“ и показати нешто несвакидашње, доживјети још један диван дан и предивно дружење са нашим омладинцима.

А та младост  је само чекала позив да се негдје иде, да се планинари, да се дружи са природом и у њој проводи вријеме, да се изађе из колотечине и бар накратко врати извору живота – природи. Лијепо је такву младост повести, подијелити са њима искуства и пренијети им нешто знања о боравку у природи. На Љубићу, њиховом првом „лету“, било је нешто више од двадесет планинара. Али прича се раширила и на зборно мјесто је дошло њих скоро педесет.

Снага је то. Она унутрашња, исконска снага која ће ићи напријед и, надамо се, као талас преплавити још много, много планина.

Омладинце планинарске секције Прњавора су дошли да подрже и наши пријатељи из ПД „Визант“, увијек радо виђени на стази, добра екипа и једном рјечју људине. Дођоше Зока, Тања и вјечити младић који не скида осмијех са лица, Перо. Има ту и наших искусних планинара, правих логистичара: Бобо, Бојана, Драган и незаобилазна, омладини омиљена, Љиља.

Екипа „пјетлића“: Матеј, Филип, Елена и Јован, су подршка омладинцима, јер они не знају за препреке. Иду пјетлићи наши по логици „шта зна дијете шта је тешко“ и све док су маме и тате ту, за њих нема проблема. Највећи доживљај им је био ићи низ уже, а смијех и цика одзвањао је шумом као да су на каквом рингишпилу.

Креће се тачно у 7.00, чекају неизвјесност као запете пушке. За већину је су ово први излети те врсте. Њихово шаренило, погледи, питања враћају нас  нека времена када смо и ми почињали и учили прве планинарске кораке. Е, то искуство и много других ствари проћићемо заједно прије него што одлете даље у свијет, а њихово гнијездо ће увијек бити ту и радовати се њиховим летовима.

 

Сат и по времена касније стижемо на полазну тачку. Након краћег одмора, тридесетак минута касније, уз грају крећемо ка улазу у „парк“ на крају села. Оде младост, једва ју стижемо, али научиће брзо да се треба и вратити. Дан са мало облака кроз које се пробија сунце обећава да кише неће бити, али падала је претходних дана обилно, тако да је стаза мокра и клизава. Али и то је добро за први пут, јер ето одмах челичења и прилике да се види да иако није увијек све идеално, ипак може бити лијепо. Лекција „три у један“, а шта би даље, ево слиједи.

 

Чим се зађе у шуму, клизаву и помало блатњаву, научи се прва лекција из основа планинарења – значај планинарске обуће. Предивна природа, свјеж ваздух који струји кроз тијело, биљни свијет, цвркут птица и жубор воде полако обузимају младе планинаре. Можемо рећи да смо без већих тешкоћа стигли на прву тачку, Скакавац I, али прије тога би лекција друга.

 

Због изразито клизавог терена, величине групе, али прије свега њихове безбједности, развукосмо уже да се лакше савладао краћи и стрмији дио стазе, гдје је најбоље не гледати низ страну. Лекција кретања уз и низ уже прође уз помоћ старе гарде без већих проблема, ако се изузме по који спуст на „дебелом месу“. Ништа страшно и све прође уз осмијех, а сваки прелаз бива испрађен аплаузом, као да је постигнут одлучујући поен на Лиги шампиона.

 

 

 

 

 

 

 

Стиже се на „кеца“ и кад видјеше гдје се налазе, одмах се ухватише камера. Фотографије разних величина, са обавезним водопадом у позадини. Слика се свако са сваким, а свјежина у виду водене прашине не смета никоме. По завршетку фотографисања, екипа се освјежи и крену даље.

 

Пут даље води горе, ка старој, сада већ препознатљивој прузи. И тако дођосмо до лекције број три. Како ићи уз брдо, по клизавом терену, са што мање „шлајдрања“ и што мањим утрошком енергије.

Изађе се добро, срцем се пење, жеља не јењава. На прузи не можеш никога убиједити да је ту била пруга све док нешто касније не дођосмо до старог тунела.

Вријеме је за који залогај, сигнализирају стомаци, а и добра је прилика и лијепо мјесто за одмор и заједничку фотографију, јер ако се не види, није ни било. Сви се окупише око заставе и стварно пењаше сви к’о један.

Стаза даље води до тунела, чисто да видимо какав је и гдје некада мост постојао. Пото је група велика, подне добрано поодмакло, а пут даље није под морање, сви се сложише да се крене назад. Кад смо се увјерили да то искрено мисле и да жала нема, кренули смо назад. Није планина зец, остаће ту, а сљедећи пут доћи се максуз да се види и тај Скакавац II.

 

Већ помало уморна екипа крену назад. Сад се већ мало боље познају, друже се, не одвајају једни од других и већ на другом „лету“ назиру се контуре будуће планинарске екипе која би требало да још дуго, духо носи боје Друштва и обучава неке нове омладинце. Ето…укратко, тако то би.

У бусу неки брзо заспаше, а неки гледају около као да би попели свешто очи виде. Неки се још увијек „траже“ и све је то добро. Питају: „Гдје идемо сљедећи пут?“

Идемо опет мало даље и мало вишље. Такав је ред. Јер са висине се далеко види, а наши омладинци далеко треба и да виде и да одлете.

 

Текст: Александар Гарић

Форографије: Адријана Јањић, Јована Топић