Одјек тишине
Од раног јутра, те сриједе, матуранти су се скупљали уз пјесму и с осмијехом на лицу испред школе. Жељом да и на остале грађане пренесу дио своје среће због завршетка школе и матуре, продефиловали су аутомобилима кроз град, а након тога су се упутили на матурски роштиљ уз Укрину. Пјесма, осмијех и срећа су се ширили градом. Али, веома кратко је та идила трајала. Негдје око поднева, пјесма је престала. Тишина је одјекнула. Осмијех су замијениле сузе, а срећа је постала туга. Смрт нашег матуранта, Емира Југе, завила је читав град у црно.
Прерана смрт и одлазак нашег друга, ученика и матуранта оставила је све у чуду и невјерици. Његов живот је трајао кратко. Отишао је брзо као кап росе до подне. Златном стазом отишао је на боље мјесто.
Бол је испунила срца, а очи су могле видјети само сузе. Те ноћи, са сриједе на четвртак, на небу је било безброј звијезда, али само је једна била најсјајнија. Свануло је тужно јутро. Тишина је парала срца. Школски часови су пролазили у тишини. Уши су могле чути кад сузе кану са лица на свеску и клупу. Звона за одморе су разбијала тишину и враћала нас све у стварност из ружног сна. У очима, које су огледало душе, могло се видјети сломљена душа и бол. Нико није вјеровао да је све ово истина.
Истог дана, тужна поворка Емирових пријатеља, родбине, комшија, професора кренула је од куће до џамијског дворишта да се још једном поздраве са нашим Емиром. Џамијско двориште поред многобројних пријатеља, ученика средњих школа, испунили су и ученици основних, познаници, родбина… Вријеме је стало, а само су се сузе сливале.
Након вјерског обреда, Емиров гроб је прекривен вијенцима цвијећа. А небо… Небо је заплакало. И оно је пустило сузу. Отишао је најљепши осмијех. Али, заувијек ће остати у многим срцима. Заувијек ћемо га памтити као најбољег кошаркаша, као најбољег пријатеља… Отишао је на неко друго мјесто да тамо буде најбољи, као што је и овдје, и да настави давати поене на кошаркашким теренима.
Звијезда
Вечерас ће на небу
Још једна звијезда засјати.
Ја ћу стати.
У њу погледати.
Обасјаће моју сузу.
И тек процвалу ружу,
Која поче, већ да вене.
Ја ћу стати.
Угледати.
И знати, да је то најсјајнија звијезда.
Полетјела из гнијезда, горе.
Ја желим да та звијезда увијек бдије
Изнад мене.
И знам да ће баш та звијезда сјати,
као што ниједна до сада није.
Аднан Селимовић