На свечаној сједници Скупштине општине Прњавор, одржаној данас у 13 часова, додијељено је девет похвала заслужним грађанима. С поносом истичемо да је једна од њих додијељена нашој професорици српског језика и књижевности, Дубравки Вебер, за постигнуте значајне резултате и залагања од интереса за општину и ширу заједницу. Професорица Вебер је током 40 година рада у нашој школи постигла значајне резултате, али што је још битније, била је инспирација бројним генерацијама гимназијалаца који је се с радошћу сјећају. Разговарали смо и с њеним бившим и садашњим ученицима и оно што смо од њих сазнали потврђује да је похвала заиста оправдана и заслужена. Своје мишљење о бившој професорици с нама су подијелиле професорица Љиљана Панић, библитекарка наше школе, бивше ученице из генерације деведесет и неке… ово су њихови коментари часова српског језика:
Професорица Љиљана: „Што би Веберка рекла…“ сам употријебила у толико животних (не)прилика, да су се пријатељи почели шалити на рачун штуцања професорице Дубравке. Иритантно је било то што, колико год се ја трудила и удубила у читање лектире, дјело би пуни смисао добијало тек након заједничке анализе на часу. Дешавало се и да није мој дан и да одлучим да барем један час књижевности држим језик за зубима, што мени (они који ме познају добро знају) и не иде баш од руке. Али то никада није потрајало дуже од пет минута. Има ту мог урођеног талента „језичаре“, али је много више до тога да професорица Вебер има моћ да својим бритким језиком и благом иронијом човјека натјера на размишљање. И изношењег истог. У супротном би нам рекла да „џаба трошимо кисеоник у учионици“. Отворила ми је неке нове видике, помогла да разумијем друге (и себе саму), да живот сагледам из углова за које нисам била ни свјесна да постоје. Генерацијама у аманет оставља своју наклоност ка Меши, па јој у знак захвалности у име свих нас упућујем огромну количину „једине ствари на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог“.
Генерација деведесет и неке: „Часови српског језика су увијек били посебни и другачији, некад озбиљни, а неријетко прожети смијехом. И данас се радо сјећамо чувених стилских вјежби…
Учила нас је мислити својом главом, интерепретирати дјела својим ријечима, аргументовано износити суд. Из свега се могла извући порука и поука. Са њених часова се није бјежало…
С осмијехом смо напуштали учионицу, препричавали анегдоте.
То је наша Веберка!“
И наши матуранти, који се с професорицом друже претходне четири године рекли су своје:
Одјељење IV1: „Као матурантима гимназије, можемо рећи да нам је част што смо имали прилику да нам кроз све четири године српски језик и књижевност предаје професорица Вебер. На њеним часовима, поред градива, научили смо много ствари везаних за наш будући живот које се не налазе у књигама, већ у животном искуству. Професорица се увијек трудила да нам покаже како да постанемо добри и праведни људи и колико је то у ствари битно за сваког човјека. Часови су неријетко били испуњени шалом због које атмосфера у учионици никад није била затегнута. Драго нам је што смо имали прилику да јој будемо посљедња генерација коју је отпратила до матуре.“
Одјељење IV2: „Она је једна од оних особа која нам је кроз своје часове показала шта значи живот. Показала нам је колико можемо високо летјети, али још важније колико можемо пасти. Пасти толико да мислимо да ниже не може. Али најважније, научила нас је како устати, борити се, како изградити себе и како не марити за сваку ријеч пролазника коју чујемо. Због ње и њених ријечи, предавања и препричаних догодовштина, знамо како да не постанемо прави тупани или како је за дјевојке знала рећи :“Нису глупаче, већ тупаче“!
Сви знамо да не воли патетику, тако да ће, када ово буде читала, сигурно бар једном заколутати очима. А онда ће након тога рећи оно чувено: „О, да“, са драмском паузом, које ми редовно имитирамо. И даље нам не успијева… Али, то је она, гласна, директна, одсјечна, шаљива, некада строга али ипак, како зна рећи за неке писце:“Ма, фантастична“.
Ова школа ће је дефинитивно памтити и заувијек ће остати оно: „Да, радила је у овој школи једном једна Дубравка Вебер.“
Овакви коментари доказују да професорица с једнаким ентузијазмом улази у учионицу током свих ових година и да је уручено признање заиста отишло у праве руке, честитамо!