У вријеме растанка, тешко је пронаћи праве ријечи које ће изразити снажне емоције, као што је тешко сумирати период живота који се завршава.
Чињеница да више никада нећемо чути школско звоно, да можда више никада нећемо видјети нека лица, сједити у овим клупама, није нешто што нас чини срећним.
Кад смо дошли у први разред средње школе нисмо познавали никога. Тада је у просторији било само 23 непознатих људи, а ван ње и читава школа. Данас је све много другачије, може се рећи да сад представљамо једну савршену цjелину.
Година по година, све смо више сазријевали и међусобно се све боље упознавали. Свако је себи пронашао своју оазу пријатељства.
Неслагања и несугласице којих је међу нама било, остају у сјенци слоге, заједништва и повјерења које је на крају увијек надвладало све препреке на које смо наилазили.
Заједно смо дизали буне и револуције по школи, све да бисмо се осјетили живим и ради бунта да се покаже аутритетима, да није њихово коначно и нужно најисправније, да виде какву снагу млади носе. У ове четири године мало ко од нас да је прећутао на било шта. Вјерујемо да дуго нећете срести овако живу и смјелу генерацију.
Туга и жал због растанка са другарима, због одласка из сигурности и безбрижности коју овај период живота носи, преплићу се са надама и очекивањима за будућност.
Можда ћемо се растати заувијек, збуњени путевима који нас воде, али увијек ће ми остати у памћењу лијепи школски дани који се више никада неће поновити. Надам се да нећемо заборавити једни друге, да нам ликови неће изблиједити и да ћемо се наћи једни другима када то буде потребно.
Завршетак средње школе је почетак новог поглавља у животу и без обзира на то гдје ће нас живот одвести, знам да смо сви способни да постигнемо велике ствари.
И није толико битно да ли ће сутра одавде изаћи будући доктори, правници, васпитачи, инжињери, колико је битно да не покваримо оно што носимо у себи.
Нека нам будућност буде испуњена срећом и љубављу и да осјетимо задовољство гдје год били и шта год радили!
Уздравље, другари!
Одјељење IV1