Новоговор је врста енглског језика који Орвел уводи у свом дистопијском роману ,,1984“. Наиме, ради се о томе да у сваком новом издању рјечника новоговора има све мање и мање ријечи. Описни придјеви скоро да се елиминишу, а граматика се стално поједностављује. Партија, односно Велики Брат, уништава све записе који су створени прије почетка његове владавине. Све то у коначници има резултат да људи заборављају своју историју и губе свој идентитет јер све мање мисле. Живе живот кроз задане калупе без критичке свијести.
Ми данас можемо примјетити промјене које се уводе у језик у дјела славних књижевника као што су Агата Кристи, Јан Флеминг и Роалд Дал. Најчешће су те промјене везане за етничку припадност ликова. Бришу се ријечи црнци, цигани а у Агатином роману ,,Смрт на Нилу“ нема више рефернеци на нубијски народ. Тако да је у новим издањима нубијски лађар постао само лађар. У дјечијим Даловим романима ликови који су описани као дебели су сада огромни, док су ријечи отац и мајка замињене ријечју родитељ. Ово су само неки примјери, од неколико стотина измијењених ријечи. Изрази који су промијењени наводно су били увредљиви.
Оправдања за ове промјене су другачија времена. И све те промјене имају за циљ да се књиге прилагоде данашњој публици. Тврди се да су ово само ситнице и да суштина дјела није промијењена. Али, без ових детаља који су као и све остало лични и умјетнички печат писца губи се вјеродостојност времена које је описано у роману. Они са врха желе да прекроје историју у своју корист. Али, без знања о нашим почецима како да знамо чему да тежимо? Није битно колико су изрази увредљиви или не, они припадају том времену и нема ништа лоше да знамо то. Свијет и даље трпи велике неправде. Tе неправде чине баш они који тврде да у умјетности има нешто увредљиво.
Умјетност и култура су стубови који чувају један народ од пропасти и преносе знање и емпатију. То је говор људске душе. А људска душа је иста, без обзира на поријекло, вјероисповијест, пол или вријеме у којем је живјела. Моћницима је лакше да владају ако су људске душе затроване мржњом и ограничене. Сви они који искачу из оквира и не обазиру се на норме које друштво диктира најчешће су изложени вербалним нападима мржње, медијском линчовању, а понекад им је чак и живот угрожен.
Треба да тежимо ка томе да стичемо што више знања, како бисмо умањили моћ оних којих желе да управљају нашим животима.
Неда Стојчић