Рада Врањешевић била је народни херој Југославије и учесница Народноослободилачке борбе. Рођена је 25. маја 1918. године у селу Раковице код Бањалуке. Потицала је из патријархалне свештеничке породице.
Њен отац Ђорђе био је православни свештеник. Столовао је у селу Раковице, Радином родном селу, све до 1918. године. Аустроугарске власти више нису имале повјерења у свештеника змијањског краја, те га постављају у њемачку колонију, Штрпце. По доласку у Штрпце, као Кочићев присталица, оснива „Савез земљорадника“ , те долази у сукоб са власти. Супротставио им се, раскринкавао их је на сваком кораку и имао је подршку народа. Његове револуционарне особине наслиједила је Рада.
Рада је основну школу завршила у селу Глоговац и већ се као ученица истицала својом зрелом дискусијом, те се увијек борила против свега нељудског. То јој је онемогућило школовање у Учитељској школи. Присиљена, прелази у Трговачку школу гдје доживљава исту судбину, јер приступа омладинској групи која је радила под вођством Савеза комунистичке Југославије. Након тога сели се у Скопље, гдје на крају и завршава школу.
Радин идеал био је напредни омладински покрет- партија. Њен отац је био већ формиран политичар који је подржавао земљорадничку партију, док је Рада била комуниста. Пред рат, сви омладинци, међу којима се највише истиче Рада, учествују у растурању прогресивне штампе: „Народна правда“, „Сељачко право“, „Кочићев развитак“. Поред својих револуционарних особина, Рада је много читала, те придавала велики значај културном образовању.
Почетком 1939. године добија посао у Савезу чиновничких задруга у Београду, те постаје члан синдиката банкарских службеника. У наредном периоду се укључила у многе штрајкове. У штрајку њеног удружења 1940. године, бива ухапшена. У затвору је провела десет дана. Радин карактер се може описати ситуацијом када њен отац долази да је ослободи из затвора, а она одбија да изађе док сви чланови њене групе не буду пуштени на слободу. Њена посљедња акција у Београду одржана је 27. марта 1941. године. Већ 6. априла Београд је пао под власт окупатора. Рада одлази у Бањалуку и одмах се укључује у рад бањалучке партијске организације. Скрива се у кућама, а креће се у зору. Кући се није враћала јер су сви чланови њене породице већ били у логору. Прикупљала је оружје, санитетски материјал, опремала је партизане и када је Бањалука за њу постала већ превише опасна, побјегла је у ослобођени Дрвар. Године 1943. почиње радити као секретар огласног комитета СКОЈ-а за Босанску Крајину, а годину прије је постала члан огласног комитета КПЈ.
На прољеће 1944. године, Рада се враћа у своје родно мјесто. Прњавор је већ тада био слободан град који је врвио активношћу, што је Раду чинило срећном. Веома брзо се вратила у Дрвар, као да је предосјетила непријатељску авет која ће се сручити на сам град. По доласку у град, одмах бива заробљена и подвргнута је строгој њемачкој тортури. Уз највећа мучења која су трајала чак и до осам сати, ћутала је и остала вјерна свом народу. 25. маја 1944. године, на њен 26. рођендан, Рада Врањешевић у покушају бјекства страда.
Послије ослобођења, њени посмртни остаци су пренесени и сахрањени на Партизанско спомен – гробље у Бањалуци. Указом Народне Скупштине Федерстивне Народне Републике Југославије 27. јула 1951. године, Рада Врањешевић проглашена је за народног хероја.
Током протеклих деценија њено име носе институције попут дома за незбринуту дјецу у Бањалуци, као и улице у регији. Наша школа је такође по оснивању 1961. године добила назив „Рада Врањешевић“, који је носила све до укидања 1981. године, а и смјештена је у Улици Раде Врањешевић.
Доротеа Кривдић